Мени би искрено било много лакше да врата иначе уопште ни не постоје. Чини ми се као да бих уштедела довољно времена које иначе утрошим тражећи кључ по торби или затварајући нека врата чија брава није исправна. Међутим, ако изузмемо ово моје размишљање, мислим да је пристојно да бар на улазу и у самом школском тоалету постоје врата. У једној таквој ситуацији, где отварање врата не одузима много времена, непостојање сијалица са једне стране омогућава ученицима да сачувају своју интиму, али са друге стране ствара још један проблем који су гимназијалци истакли. Просечни ђак могао би у неку руку и да прихвати услове попут ових, и да му не засмета што ће се саплести о смрдљиви зогер или ће почупати мало своје косе о шрафове на столици, али шта се дешава са елитом наше школе чија мајица кошта више него камион тоалет папира, кога јелте такође нема? Да ли је оно вриштање по ходницима уствари вапај једне дамице која је закачила баш ту своју мајицу исто онде где сам и ја јуче почупала мало своје косе? Сматра ли себе неки другак Гимназије довољно важним да каже да му непоштовање смета, да се пожали што нема чиме да опере руке, или је заправо предодређен само да посредно посматра отварање нових смерова за које ни не постоје адекватни услови и да му буде ускраћена свака практична вежба. Једино што му сигурно преостаје јесте јадање у анкети Новинарске секције, уколико и она није доспела на листу ствари које му у школи највише иду на живце.
Аутор: Александра Ђорђевић
