На ходницима школе виђамо људе различитих стилова, па, схотдно томе, и животних ставова. Имамо девојке које су потајно љубоморне на понеку нову крпицу својих другарица, које се међусобно можда и несвесно копирају, које се слепо клањају бљештавим излозима тржних центара. Понекад то све толико почиље да личи да и оно што је било лепо брзо постане досадно. Други су дизел момци у тренеркама, ер-максерицама и обавезним ланчићем „да све паре скупиш“, а ту су и хроничне фенсерице уваљене у шљокице и цирконе. Панкери, рокери и металике у исцепаним фармерицама, карираним кошуљама и црвенокосе девојке. Ту је и група растамана, хипхопера у покушају и осталих „клошара“ који се вуку у својим џепарицама и DC патичицама. И, свакако, тип опуштених којима гардероба и спољашњи изглед апсолутно ништа не представљају у животу, тзв. група „недефинисаних“ који и не покушавају да се докажу ни себи ни другима на визуелни начин. А да, старке сви носе (јер су у тренду али опет тако ретро, свачије а тако своје). Још би и понике фалиле да се вратимо у Титове пионире и СФРЈ for life. Можда не би било братство а ни јединство, али би се макар мање осуђивали. Понекад помислим да би лакше било да имамо униформе.
Пошто су ме саборци из школе и екипа са којом се дружим подржали, а у породици се мало бунили па прихватили и моје радикалније потезе по питању имиџа, нисам мислила да било ко превише обраћа пажњу на нечију фризуру или пирсинг. Међутим, испада да, као друштво, нисмо много узнапредовали од педесетих година прошлог века, када ни мог тату, а камо ли мене, нико није ни планирао. Али показало се да је тако јер сам се по први пут сусрела са предрасудама и колико далеко оне могу да оду. Наиме, шокирао ме је један одлазак зубару. Тада се показало, као и толико пута раније, да образовање и ширина видика заиста нису узрочно-последична веза. Доживеча сам уцену следеће природе: „Слушај, ако ти не извадиш(скинеш) тај метал из уста(са језика), ја нећу да ти вадим зуб. Ти мораш да сарађујеш, капираш? Као пајкан и лопов.“ Дакле, ја не само да не заслужујем здравствену негу због својих, јелте, лоших избора, него вероватно имам и кривични досије. А ни наставничка професија није показала да корача са временом: „А ти би да одговараш? Па… А шта си направила то од косе? И шта ти то сија на усни, та минђуша? Ти ниси женско, ти се дрогираш.“ Не само да се извод закњучак да сам зависна од опојних супстанци, већ се и моје секундарне полне карактеристике доводе у питање. Зна се да је за жену кухиња и ни макац од кућног прага, тако те спике.
Аутор: Анђела Миленковић
