Једна од најбурнијих криза код већине људи јавља се на почетку адолесцентног доба. Основне промене у овом периоду су везане за физички изглед и буђење снажних сексуалних нагона. Младој особи је веома тешко да пронађе одговарајућу равнотежу између ограничавања и изражавања нагонских тежњи. Она напушта сигурност детињства и преузима одговорност одраслих. Чести неспоразуми родитеља и адолесцената додатна су отежавајућа околност.
У адолесцентној кризи уочавају се потиштеност и неконтролисана раздраганост, потреба за самосталношћу, тескоба, злоупотреба алкохола и психоактивних супстанци, асоцијално понашање (првенствено агресивност), запуштање школских обавеза, у екстремним случајевима и покушаји самоубиства. У многим од ових ситуација је понекад тешко одредити шта је нормално, а шта патолошко реаговање.
Исход кризе адолесцентног периода је формирање личног идентитета младе особе који је увек повезан са биолошким, психичким и социјалним сазревањем. У том периоду адолесценти покушавају да надју одговоре на многа питања, међу којима су најчешћа: „ко сам“,“где припадам“, „где желим да стигнем“, „шта желим да постигнем“, „какав желим да будем“. Млада особа тада почиње да интегрише искуства из дотадашњег социјалног и емотивног живота, а резултат тих интегративних процеса омогућава младој особи да дефинитино кристалише свој идентитет и живи складно као независна и аутономна особа.
Велики број стручњака сматра да је адолесцентна криза нормални развојни феномен, да „адолесценција без неких од оваквих облика понашања и није адолесценција“ јер су многе кризе не само нормалне, него и нужне у том раздобљу. Управо из тог разлога се у литератури за кризу често каже да представља и ризик и шансу. Без одређених криза не би било ни психичког напретка личности јер нам она помаже да превазилазимо сами себе, да се оснажујемо развијањем механизама и понашања којима успевамо да решавамо проблеме.
Прогноза адолесцентне кризе је релативно добра. Из ње млади излазе са осећањем унутрашњег јединства и повезаности, са повећаним способностима за расуђивање и процену релности. Као последица недовољно превазиђене кризе остаје трајно неповерење у себе и у друге и неспособност за успостављање трајних социјалних односа. Адолесцентна криза се код младића испољава у виду ацтинг-оут понашања, као што су крађе, бекства од куће, злоупотреба алкохола или дрога. Код девојака су анксиозност или депресија манифестације кризе. Сматра се да 3 до 5% младих прође кроз ову кризу.
Да би се процес изласка из кризе што лакше и безболније одвијао, подршка и помоћ особа из окружења је од изузетног значаја. Ову помоћ, у зависности од врсте кризе, степена њене изражености и других фактора, могу да пруже особе из непосредне околине, здравствени радници, психолози и сл.
Циљ интервенције у кризи је пружање помоћи особи да се врати у оквире нормалног психичког функционисања. У првом реду, то значи да особи треба помоћи да поврати њене постојеће механизме за превладавање и да самостално покуша да се суочи са новонасталом ситуацијом.
Корисни савети:
Шта сам можеш да урадиш да се лакше носиш са кризом?
- Немој игнорисати проблеме јер тиме можеш озбиљно закомпликовати процес.
- Прихвати кризу као део нормалног развојног процеса.
- Не наседај на приче о „лаким“ решењима. То су углавном само краткотрајна, површинска олакшања
- Покушај да у кризи увек видиш изазов који ти помаже да растеш и да се развијаш се као особа.
- Активирај све своје расположиве ресурсе јер решење кризе је увек у теби
- Искористи сва своја стечена знања и искуства и јасно дефиниши своје циљеве
- Покушај да промениш ствари које код себе не волиш.
- Буди стрпљив и толерантан према себи.
- Подели своја осећања с неким ко те неће осуђивати. То може бити пријатељ, волонтер или психолог.
- Разговарај са родитељима или другим особама у које имаш поверења.
Голубовић Олга,
школски психолог
