Ekskurzija – poseta Italiji

0

Dok je ekskurzija za učenike  DPP (dobar povod za provod),  za profesore je to prilika da dobiju nervni slom, hroničnu nesanicu i nešto para.
Mnoštvo sveta  sjatilo se 20. septembra ispred hotela, što onih koji kreću na putovanje, što onih koji ispraćaju.
19:00  – Svi stoje ispred autobusa i psuju vozača jer neće da otvori vrata, dok vozač psuje sve razmažene klince koji su poneli kofere od 20kg.  Sledećih pola sata svi su zauzeti rvanjem  oko sedišta i smeštanjem svojih enormno velikih kofera, a potom sledi serija mahanja kroz prozor i slanja poljubaca roditeljima i ostaloj brižnoj rodbini.

20:00 –  Vozač konačno kreće, puštajući usput neku groznu muziku, jer se naravno niko nije setio da ponese CD, pošto smo svi par tehnoloških koraka ispred i imamo samo fleš.
P.S. Očekuješ da će svi profesori da urlaju zbog prevelike buke, a ono čak dolaze i da zatraže koju pesmu da otpevamo. Prijatno iznenađenje!


IV-ekskTrst
– Prvi susret jagodinskih maturanata sa Italijom, visokom italijanskom modom i njihovim stilom života. Besciljno smo lutali ulicama Trsta, prolazeći pored znamenitosti na koje nas niko nije uputio, uživajući u slobodnom vremenu i protežući svoje noge na tlu Italije posle višečasovne ukočenosti u autobusu. Pogled nam je lutao ka obližnjim poslastičarnicama u kojima se služi najbolji sladoled. Jedan od najlepših delova grada je ogroman trg Piazza Unita, čija se veličina i lepota ističe prisustvom bakarne fontane „Četiri strane sveta“ koja predstavlja jedini ukras toga trga. Prelazeći preko obližnjeg mostića koji se nadvija nad kanal Grande, nailazi se na usamljenog „šetača“, večnog putnika – lutalicu, irskog pisca Jamesa Joyce-a. Ono što takođe vredi pomenuti jeste i poseta srpskoj pravoslavnoj crkvi Svetog Spiridona. Sveštenika, koji je tamo održao monolog za pohvalu, mogli su da čuju samo pažljivi slušaoci iz prvog reda, a mi ostali smo pažnju usmerili ka unutrašnjosti hrama i fascinantnom ikonostasu urađenom u mozaiku.

Verona – grad večne romantike,  dragulj srednjovekovne arhitekture i umetnosti. Zadržao je duh toga vremena, što dokazuju brojni maskirani gladijatori ispred Arene, teatra sa bogatom istorijom. Neumornim maturantima i njihovoj ogromnoj želji da čuju vodiča suprotstavilo se sunce koje ih je primoraloda pronađu svoje mesto u hladu. Priča koju su nam prezentovali profesori i vodiči je zainteresovala sve nas, kako one srećne u ljubavi tako i one koji strpljivo čekaju da im prava ljubav zakuca na vrata. Naravno reč je o najpoznatijim ljubavnicima, Romeu i Juliji. Postoji dosta rasprava o tome da li su ovi Šekspirovi junaci zaista postojali, ali kako to ne sprečava mnogobrojne turiste da posete Julijinu kuću, tako nije sprečilo ni nas, romantične gimnazijalce. Naime, živi legenda da devojke treba da dodirnu Julijinu desnu ruku, a mladići njenu desnu bronzanu dojku i pomisle ljubavnu želju. Da ova priča ne ostavlja nevericu kod turista, svedoči uglačanost oba dela Julijinog tela. Poželjno je zalepiti i papirić sa imenom ljubavi ili ljubavnom porukom na zid u dvorištu Julijine kuće. Ukoliko ste se unapred dosetili da spremite papiriće (i žvake) bićete pošteđeni otimanja oko markera. Delovali smo kao naši jadni profesori u školi koji su u stalnoj potrazi za sredstvima za rad.

Lido di Jesolo – Smeštaj u hotel u popodnevnim satima. Dok su neki još uvek teglili svoje ogromne i preteške kofere, razmišljajući usput zašto ih prošlogodišnje iskustvo nije ničemu naučilo i zar nisu već obećali sebi da će ove godine poneti znatno manje stvari, drugi su već bili u kupaćim kostimima, sa peškirima u rukama,  na putu ka kilometarskoj plaži koja je, uprkos ne tako zavidnoj temperaturi, obećavala odličnu zabavu. Veče su gimnazijalci takođe proveli na plaži, samo sada bez peškira već sa po kojim pićem, jednim, eventualno dva, čisto da im se pročiste grla za pevanje do ranih jutarnjih časova. Naravno, bilo je i onih koji su skoro prazan i tih hotel videli kao pravu priliku da se odmore od napornog puta i pripreme se za još teži dan.

Sanremo – U hotelu nastaje rasprava oko toga ko će biti sa kim u sobi iako je to već bilo odlučeno pre najmanje tri meseca. Hotel ima nebrojeno mnogo spratova i stepenika koji se moraju savladati da bi se stiglo do sobe, jer je jedan lift prebukiran, naravno.  Drugi, međutim, nije za one sa slabim srcem s obzirom da ih tu dočekuju ogrebotine po zidu i „svastika“ na plafonu naročito posle istinite priče da je hotel bio mesto odmora Engleza za vreme Drugog svetskog rata (dok je među učenicima kružila priča da je u to vreme hotel bio bolnica). U opisu našeg hotela, među znamenitostima isticao se jedino 200 metara udaljen kazino koji su mnogi iskoristili kako bi okušali sreću u kockanju i stekli iskustvo pre čuvenog kazina u Monaku. Sanremo je između ostalog poznat po uzgajanju i izložbama cveća, pa se  duž cele revijere može videti raskošno cveće i tropske biljke.

Negde na putu kroz Francusku…Posle kraće rasprave od jedno tri sata (da, to je inače kraća rasprava kada se u autobusu provodi 14 sati toga dana) oko toga da li je Barselona u severoistočnoj ili jugoistočnoj Španiji, napokon smo bili spokojni što znamo gde idemo.

Nica – S pravom važi za najlepši grad Azurne obale. Predivno, čisto, tirkizno more sa prijatnom temperaturom za kupanje i krajem septembra zaklanjala je plaža prepuna ljudi.  Ako, pak, niste za kupanje, već za razgledanje, mogućnost za to vam pruža čuveno Englesko šetalište koje se proteže na 5km duž plaže. Obilazeći glavne znamenitosti među kojima je i „Trg Masena“ vodič nas je namučio pitanjem kako tramvaji idu kada ne postoji žica, i sad kad smo već kod toga, mislim da smo ostali uskraćeni za odgovor.

Brdo koje niko ne zna kako se zove- Svaki pređen stepenik vredeo je napora i bola u našim mišićima. Posle ko zna koliko kilometara pređenih za tako kratko vreme, taj podvig nam je pre došao kao odmor za dušu nego za noge. Ali, vredelo je. Napravili smo par odličnih i nezaboravnih fotki, trudili se dok smo „vrlo lagano“ osvajali stepenik po stepenik i trudili se da upijemo svaki deo Nice koja se pružala pravo ispred nas svom svojom veličinom i lepotom.

IV-god-eksk

Kan – Opšti utisak o Kanu „Dođoh, protegoh noge, nastavih dalje“ . Šalu na stranu, svi smo očekivali nešto više od grada koji svake godine na Kanskom festivalu poseti nebrojeno mnogo poznatih i slavnih iz sveta filma. Od Srpske ulice smo videli samo natpis „Rue de Serbes“. Dok su neki bili pravi fanovi i ushićeno spuštali svoje ruke na otiske najvećih glumaca ( ili, pak, možda samo merili veličinu šake sa njihovim),  drugi su otišli korak dalje i poželeli da se osećaju baš kao prave filmske zvezde, pa su iskoristili priliku da kroče na crveni tepih i ispoziraju budnom oku paparaca (najboljem drugu/ drugarici u ulozi fotografa), treći su uživali u prelepom pogledu na more i na luksuzne jahte usidrene u luci i već zamišljali da su u njihovom vlasništvu ili bar vlasništvu njihove bogate tetke, zgodnog verenika…

Ljoret de Mar –najpoznatiji turistički centar na Kosta Bravi.
Pripreme za Holivud, ovaj,  diskoteku, traju satima. Devojke su utrošile sate na odabir najbolje moguće odevne kombinacije, zatim još toliko na šminkanje, a zatim za par sekundi porasle par (desetina) centimetara, dok momci nisu pridavali toliko pažnje izgledu. Po povratku iz diskoteke svi se uvlače u pidžame i počinje jurnjava po sobama, hodnicima, skakanje sa terasa i muvanje. Ko uspe, izboriće se za najviše dva sata sna. Sledeći dan izgleda skoro isto, samo što učenici izgledaju zombirano, ukočeno od (ne)spavanja u busu i u nemogućnosti su da otvore oči i shvate gde se nalaze. After party – karaoke veče na terasi sa Beograđanima, ko će bolje (glasnije) i kao epilog te večeri, par prijava od gostiju istog hotela. Odlazak na špansko veče- doživljaj i po! Sinonim za Španiju svakako jeste Flamenko i nikako ga ne bi trebalo propustiti. Nažalost, nismo bili u punom sastavu tada, jer cena od 25 evra, za neke nije bila baš prihvatljiva što je potpuno razumljivo i opravdano, ali za one koje su ipak to prežalili i odlučili da ovde iskuse sve čari Španije, ovo je bio nezaboravan doživljaj. Ritmičan ples igrača, pucketanje prstima, stepovanje, tapšanje dlanovima, i uz sve to gitara i neograničena sangrija, učinili su da ovo veče ostane u sećanju kao jedan od najboljih provoda. O tome između ostalog svedoče i fotografije, među kojima su, iz opravdanih razloga, najlepše i bistre samo one prve.

Figeras – U Figeras, gradić u blizini francusko-španske granice, stigli smo u jutarnjim časovima. Ovde smo posetili muzej slavnog slikara Salvadora Dalija, jednog od najznačajnijih umetnika 20.veka, velikog majstora nadrealizma. Neki su ga smatrali poremećenim egocentrikom, dok su ga drugi gledali kao genija. U svakom slučaju, ono što je zasigurno, to je da njegove slike nikoga od nas nisu ostavile ravnodušnim i još dugo smo posle međusobno razmenjivali impresije. Dalijev muzej nam je pružio nezaboravno iskustvo. Sam Salvador je rekao: „Želim da moj muzej bude kao lavirint, divan nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.“ Pa, u tome je i uspeo! Obratite pažnju na flajere sa mapom muzeja, koje ste uzeli na samom ulazu, jer ukoliko ih, kao većina nas „pametnjakovića“, elegantno zavrljačite u najbližu kantu, verovatnoća da ćete kroz neke hodnike proći više desetina puta, a neke delove neće ni videti, veća je od 150%.

Barselona –grad na obali Sredozemnog mora, glavni centar pokrajine Katalonija, svakako je naša prva asocijacija na najreprezentativnija dela umetnika Antonija Gaudija koji je ovde živeo i radio. Najpoznatije Gaudijevo remek delo, a ujedno i simbol grada, jeste  crkva Sagrada Familija, koja je i nakon njegove smrti ostala nedovršena i koja je još uvek u izgradnji. Završetak radova se očekuje za nekih desetak godina, mada je sve to još uvek pod znakom pitanja, a mi možemo samo da slutimo kakve li će utiske na posetioce tek tada ostaviti. Nismo bili u  mogućnosti da posetimo unutrašnjost ove rimske bazilike, ali je svakako njen eksterijer ostavljao neverovatan utisak na sve nas, da smo čak i interesantnu priču našeg vodiča ponekad stavljali u drugi plan, jer je nas je pogled sve vreme vukao iznad njegove glave, u visinu, tražeći kraj ovoj velelepnoj građevini. Park Guelj, gradski park Barselone na brdu El Karmel,  još jedno izuzetno delo ovog katalonskog arhitekte,  dalo nam je svima odmor i za dušu i za telo. Eksplozija  boja na keramičkim mozaicima, i kombinacija zelenila prirode i kamena, svakojakih šarenila, sve nas je ostavila bez daha, što potpuno opravdava mesto ovog jedinstvenog parka  na listi Uneskove svetske baštine. Ljubitelji fudbala nestrpljivo su iščekivali veličanstvenu posetu stadionu Kamp Nou, jednom od najvećih stadiona u Evropi gde su, pored utakmica Lige šampiona, igrane i utakmice Svetskog prvenstva 1982. kao i utakmice fudbalskog turnira u okviru Olimpijade 1992. Oni koji su,  umesto odmora i lagane šetnje po ulicama Barselone, ipak odlučili da posete stadion, sigurna sam da će ovo pamtiti kao jednu od najlepših uspomena sa ekskurzije i da će poželeti da ovo ponove još koji put. Više od polovine svih fotografija sa ekskurzije, u svačijem aparatu i telefonu, bile su, potpisujemo, iz najvećeg akvarijuma u Evropi. Za nekog su tuneli koji vode kroz akvarijum, a oko kojih pliva oko 4000 vrsta riba, uključujući i ajkule, bili čak pomalo i jezivi, ali to ne osporava činjenicu da je ovo bio jedan od nezaboravnih doživljaja. Taman kad pomislite da ste sve videli, na izlazu vas čekaju, ni manje ni više nego, pingvini!

Monte Karlo – glavni grad Monaka, poslednje kneževine u Evropi, poznat po glamuru, sportu i kocki. Sa sigurnošću možemo reći da nam je vodič pokazao sve turističke atrakcije kao i da su svima nama od toga u najsvežijem sećanju ostale slike velelepnih jahti i svetala kazina. Poseban doživljaj bio je jurcanje po mokrim ulicama Monte Karla i nošenje jakni iznad glava  u pokušaju da koliko toliko sačuvamo frizure (sveže ispeglane, isfenirane) od kiše koja je zadavala ozbiljne probleme strpljivim pozerima i neumornim fotografima preteći da pokvari ovu našu usputnu posetu. Kao kroz maglu (kad malo bolje razmislimo, bilo je i magle), sećam se da je Monte Karlo dom čuvene staze na kojoj se održava trka Formule 1. Takođe smo čuli i istorijsku priču o kraljevskoj porodici Grimaldi. Monako, stecište bogatih i slavnih, naročito je postao poznat nakon ženidbe princa Renijea sa holivudskom glumicom Grejs Keli koja je zaslužna za izgradnju ovakvog imiža. Najpre smo obišli stari grad Monako Vil, najlepši i najstariji deo kneževine, sa položajem na vrhu stene tako da je sa tri strane okružen morem. Tu se nalazi prinčeva palata – rezidencija Grimaldijevih, kao i srednjevekovna tvrđava opasana impozantnim bedemima.  Monte Karlom dominira istoimeni kazino, ispred koga su parkirani luksuzni autobomili. Kazino nije samo kockarnica već i zgrada opere i baleta, koja je učinila da nekolicina naših drugara izgubi predstavu o vremenu i provede još koji sat duže, daleko od svoje grupe. Drugi su lutali ulicama u nadi da će naleteti na našeg famoznog sportistu Novaka.

Milano – jedno od najpoznatijih središta svetske mode, fudbala, mesto gde žive i šopinguju mnoge slavne ličnosti nije oduševilo i izazvalo onaj osećaj kada ostanete bez daha. Sjajna arhitektura centra grada, prelepa katedrala Duomo… zaista poseduju taj poseban italijanski šarm i predstavljaju pravo čudo arhitekture. O ostalim znamenitostima kao što su stadion Đuzepe Meaco, odosno Pepinjo i Milanska skala, mi koji smo izemeđu sna i jave nerado odabrali ovo drugo, čuli smo samo par najinteresantnijih informacija. Čim smo kročili na tlo ovog grada, iskoristili smo kratak predah i napravili fotografiju koja je na neki način zaokružila celu našu ekskurziju. Sa raznih strana su nas saletali navalentni tamnoputi ulični prodavci „visoke i brendirane italijanske mode“. Milanska katedrala nas je naterala da poput japanskih turista izvadimo fotoaparate  i zadivljeno posmatramo impozantnu građevinu dok na naše ruke sleću golubovi. I kako nam srpski budžet nije dozvoljavao razmetanje i zamisao o kupovini, nakon zaključka da nam gledanje neće škoditi, odlučili smo se za ulazak u svetski poznate radnje kao što su Luj Viton, Prada, Guči, Šanel… Ako ste čuli za izraz „from prada to nada”, razumećete kako za nas nade nije bilo, posle letimično bačenog pogleda na cene shvatili smo da nam tu nije mesto i otišli smo do središta tržnog centra verujući u legendu da ćemo se opet vratiti u Milano ako se okrenemo pun krug na određenom mestu na jednoj nozi. Nakon što nam se zavrtelo u glavi, što od ovoga, što od prelepih i prezgodnih devojka na visokim potpeticama, i zbog osmeha koji nam sa obližnjih izloga upućuje Naomi Kembel, pomalo deprimirani krenuli smo put obližnjih restorana i pekara u potrazi za najdelotvorijom utehom- hranom. A tamo nikog poznatog… Ni Monike Beluči, ni Fabricija Korone, pa čak ni bivše devojke Džordža Klunija Elizabete Kanalis… I na kraju, pri povratku u autobus, bili smo prilično zadovoljni što smo preživeli taj 8. dan ekskurzije i što nas uprkos umoru i dalje služe noge i dobro raspoloženje.

 Venecija – poznata je pod imenom „bajka na vodi“, „nevesta mora“ zbog svojih mnogobrojnih kanala, mostova, gondola, koji su joj omogućili bogatu istoriju. Do Venecije smo stigli brodom i kao da smo se ploveći, vraćali vekovima unazad. U stvarnosti Venecija i danas izgleda kao i u vreme svog procvata. Žene u balskim haljinama mašu lepezama i kriju svoje lice čuvenim maskama stojeći na obali ispred svih onih predivnih zdanja Venecijanske arhitekture. Obilazeći trg Svetog Marka, Baziliku Svetog Marka i Duždevu palatu, oni koji su razočarano napustili Milano misleći da su propustili jedinstvenu priliku za bliski susret sa golubovima, mogli su to upravo ovde da nadoknade. Kanal Grande ispresecan je mnogobrojnim mostovima među kojima posebnu priču imaju most Rialto i most Uzdaha. Tokom slobodnog vremena uspeli smo da šetajući sami spoznamo sve čari Venecije i da je sagledamo iz svih uglova. Veliki problem Venecije je iseljavanje stanovništva usled čega mnogobrojne zgrade u srcu Venecije ostaju prazne. I kako grad živi jedino od turizma, sve je podređeno turistima, tako da su nam svi izlazili u susret i bili neverovatno prijatni i ljubazni.
Nezaboravan provod čak i za one koji zaspe u busu i najčešće se probude s pastom na licu, iscrtanim brkovima ili pak vodom u ustima…

Ekskurziju je još obeležilo i: snimanje ludih klipova, nadmetanje u što glasnijem pevanju na plaži,  „ukrašavanje“ sobe toalet papirom, priča o „pijanoj Italijanki“ i njenom demoliranju hotelskog toaleta…

Autori: Katarina Milosavljević i Ivana Ivanović

NEMA KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR