„СЛОБОДНА ДЕЦА САМЕРХИЛА“
„Сви злочини, све мржње и сви ратови могу се свести на несрећу. Ова књига је покушај да се прикаже како настаје несрећа, како она уништава људски живот и како деца могу да се одгоје тако да до несреће уопште не дође…“ – А. С. Нил
Нил је био британски педагог, писац и оснивач школе Суммерхил (Самерхил). Рођен је у Форфару, у учитељској породици с тринаесторо деце. Студирао је на Универзитету у Единбургу и магистрирао 1912, а 1914 постао је директор у Гретна Грину у Шкотској.
Школа Самерхил је основана у близини Дрездена у Немачкој, 1921. године. Међутим, због свог неконвенционалног програма наставе убрзо је забрањена. Године 1924. Самерхил се сели у Енглеску и задржава свој експериментални карактер. Александар Нил заступао је правац индивидуалне педагогије, по коме је дете центар васпитно¬образовног процеса, па се у складу с његовим могућностима и интересовањима организује и адекватна педагошка средина. Нил је основао школу која ће одговарати детету, како би у пракси доказао своје образовне теорије. Оно што је за њега било најбитније је управо то да је за децу у будућности најбитније да она буду срећна, а не да ли су високо академски образована.
„Једино лечење које треба примењивати код деце јесте лечење од несреће. Тешко дете јесте дете које је несрећно. Оно је у рату са самим собом, па отуда и у рату са светом.“ – А. С. Нил
СЛОБОДНА ДЕЦА САМЕРХИЛА
Школа у Самерхилу је била интернатског типа. Школовање се плаћало, а похађала су је деца средњих класа пореклом из Енглеске, америчких, европских и азијских земаља, старости од пет до петнаест година. Деца су била подељена у две групе, млађу и старију. У Ниловој школи није било поделе на дечаке и девојчице, сиромашне и богате, интелигентне и оне мање интелигентне, па зато и није било несрећних појединаца. У том одвојеном, јединственом свету хармоније живе деца којој је апсолутно све допуштено.
Према Ниловом схватању циљ школовања и живота је исти, бити срећан. До среће као највећег циља школе у Самерхилу стиже се преко принципа слободе, једнакости, равноправног положаја детета и одраслог, али и флексибилног схватања наставе. Принцип подучавања искључивао је сваку принуду, а подстицао је дечију радозналост, спонтане потребе и самообликовање, како би се пробудило интересовање детета за живот који га окружује. У школи правила понашања не постоје, нема забрана. За ученицима нико не поспрема и не прегледа њихове собе. Настава је усклађена интересима детета, методе подучавања нису важне јер ако дете нешто жели да научи, научиће на који год начин да се подучава. Деца треба да уче оно што их занима јер ће у томе на крају бити и најуспешнији. Учење се схвата као игра, док се у стандардном образовању учење доживљава као обавеза. Предност ове школе је то што деца сама доносе властите законе. Она почива на демократији и деца развијају осећај за друге људе.
Како сте знали да ће демократија између учитеља и деце имати позитиван исход?
У Суммерхилу се демократичност остварује на седницама, где свако има право гласа, а углавном се гласа о питањима која су везана за школска права. Седнице постоје како би свако могао да изнесе своје мишљење, што уједно и подстиче стицање вештина јавног говорења. Наставник се пред децом не поставља као ауторитет, већ је са њима равноправан. Деца на овај начин не осећају страх према одраслима. Ово заправо значи да Нилов глас није важнији од гласа неког детета. С обзиром да учитељи нису представљали ауторитет, понекада се стиче утисак да деца доминирају. На пример, сасвим је уобичајено да дете каже учитељу да је потпуна незналица или да је будала. У Самерхилу не постоје казне и забране, јер се казне сматрају модификованом мржњом одраслог. Оне представљају показивање немоћи у сукобљавању са личним, потиснутим незадовољством које је невезано за дечје поступке. Тако схваћена казна подразумева стварање страха код детета, осећања зависности и блокаде креативних потенцијала. Учитељи деци не намећу своје ставове нити систем вредности, па их чак не упознају ни са основним моралним начелима.
Нил сматра да се добри учитељи рађају и да их добрима не може учинити никаква обука. Добар учитељ мора имати смисао за хумор јер је то деци занимљиво, зато што она то схватају као благонаклоност. Деца морају да осете да су учитељи на њиховој страни, да се смеју заједно са њима, а не да се подсемевају деци. Не смеју бити ауторитет, ни моралисти, као што не смеју бити страх и трепет, него морају бити равни деци. Самерхилски учитељи су маштовити и креативни, подстичу дечију креативност, више цене дечје емоције него њихов интелектуални напредак.
Са слободом се може рећи да је на овај начин самоуправљање нарушено, али са друге стране увиђамо да деца у овој школи добијају много више. Она на овај начин уче о важности демократије, закона и живота у заједници. Управо самоуправљање Нил сматра битнијим од образовања, јер на овај начин деца добијају непроцењиво знање о праведности. У почецима рада Самерхил је примао проблематичну децу, ђаке који су били избачени из других школа. Нил је овој деци помагао тако што им је пружао љубав и слободу. Кључна идеја је да се деца рађају добра, а да се злочин јавља из мржње, односно да је мржња резултат недостатка родитељске љубави.
„Деца су мудра. На љубав ће одговорити љубављу, а на мржњу мржњом“ – А. С. Нил
Како је настала идеја спајања таквог начина образовања и игре?
Школа у Самерхилу је имала свој јединствен циљ, који је тежила да оствари. Нил се трудио да помогне детету да израсте у сретну особу, независно од тога којим ће се послом бавити у будућности. Окренуо се дететовој способности, поштујући право на слободу и самообликовање. Најважније му је било да она задовоље своје властите потребе. Био је мишљења да су деца рођена са одређеним знањима и способностима, с тога је наставу свео на оно најосновније: овладавање читањем, писањем и рачуном. Деца су наставу кројила по својим интересовањима и тренутним жељама. У овој школи распоред није постојао, а настава није била обавезна. Једна од ретких обавеза у школи било је присуствовање недељном састанку где су се утврђивала, мењала или брисала школска правила. Многи људи сматрају да ни једно дете никада не би присуствовало предавањима а да на то није присиљено. У Самерхилу се ретко дешавало да дете не прати ни једно предавање.
Игра није била ускраћена, деца су се играла колико су желела, а почињала су да уче тек и ако осете потребу за тим. Теорија ове школе је да ако се дете наигра у детињству, биће испуњено и то ће му помоћи да прионе на посао и да се суочи са животом. Нил сматра да одрасли игру занемарују и сматрају да је игра губљење времена. Због таквог мишљења у традиционалним школама за игру је остављен веома мали простор. Деца након игре постижу боље резултате и могу да се посвете учењу у односу на ону децу која су приморана на учење.
У Суммерхилу, у овој јединственој школи живе деца којој је све допуштено. Спавају и устају када она то желе, једу када су гладна и облаче се онако како она то желе. У њиховим животима, нема никаквих забрана већ је све ствар слободне воље. Деца расту слободно, нема написаних и не написаних правила, али се морају међусобно поштовати, морају да уважавају мишљења других и у договору са другима да решавају све своје проблеме. Семерхил је заправо пример да је другачије образовање и другачији начин живота могућ. Нил је говорио о слободи одлучивања деце о оним питањима која се непосредно тичу њих самих. Самерхил представља једну заједницу, где су већина чланова деца. Подучавање јесте саставни део Самерхила али не и најважнији. Највазнији део је креирање и одржавање средине у којој сви чланови заједнице живе у хармонији и складним односима, а уз то и задржавају своју личну слободу.
Може се са правом сматрати да је Нил окренуо нови лист у педагошкој пракси. Био је испред свога времена. Сумерхил није био само маштовита визија већ школа која је стварно постојала. По први пут је неко стварно покушао да прилагоди школу детету, а не дете школи. Многи теоретичари су сматрали да су настава и знање неопходни у данашњем друштву, али су и самерхилска деца завршавала факултете и постајали су радници, као што је то био случај и са децом која су завршавала традиционалне школе.
„Ако се ваше дете наигра до миле воље, положиће пријемне испите за факултет након само две године интензивног учења, уместо да проведе уобичајених пет, шест или седам година у некој школи у којој се потреба деце за игром сасвим занемарује“ – А. С. Нил
Какав је у Самерсхилу став о сексу, религији и моралу?
Нил је говорио да су деца превише спутана различитим сексуалним забранама, нематањем верског одгајања и строгим одвајањем мушке и женске деце у едукацији. Вођен тиме омогућио је да Самерхил има отворен став према сексуалности. Адолесценти у овој школи отворено расправљају о овој теми, без икаквог осећаја да раде нешто погрешно. Нил сматра да се о секусалности треба говорити и да се она не сме потискивати. Секс адолесцената није морално погрешан, али је економски неповољан за школу. У смислу да би трудноћа неке од ученица, могла да угрози будућност школе за коју се деца јако вежу. Однос између полова је здрав, дечаци и девојчице се не одвајају по спаваонама. Дечаци не шпијунирају девојчице када се сунчају у пољу, нити девојчице придају значај када дечаци лети раде или се играју у кратким сортсевима. Љубавне авантуре се у овој школи не подстичу, али се и не сузбијају. Нил не заговара сексуалну едукацију, али сматра да је најбитнији задатак у сексуалном развоју ослобађање од наметнутог осећања кривице. У овој школи нема верског образовања. Нил нема ништа против религије, али он у њој види неке недостатке. Сматра да религија доводи до ограничавање слободе, представља бег од одговорности и тражење оправдања у нечему изван себе. По њему прибегавамо религији из страха. У Самерхилу су псовке дозвољене и од њих се нико не згражава, али баш из разлога што им је то било дозвољено нису то чинили. Изван граница школе је забрањено користити псовке, како школа не би имала проблеме. Нил лечи децу од претераног потисковања осећања и жеља. Можда то не ради на најбољи начин, али засигурно то ради из најбоље намере.
Закључак
Самерхил је школа коју похађају слободна деца. Деца су слободна баш зато што имају право да управљају својим друштвеним животом. Њима се пружа могућност да стекну своје самопоуздање, што нашим или боље речено традиционалним школама ретко полази за руком. Учење и треба да буде игра, оно што млади раде у обичним школама је за Нила траћење времена, енергије и стрпљења. Треба имати у виду да је ова школа основана 1921. године и да она још увек постоји. Нажалост, то је једина школа која има јединствен циљ и која је свом циљу остала доследна. Сама чињеница да је ова школа и данас отворена, говори нам да и данас постоје људи који су спремин за промене. То су људи који се не плаше промене и не прибегавају свакодневним рутинама.
Након читања ове књиге поставља се питање, ко би од нас желео да има могућност избора и буде део ове приче? Али нама остаје само да се надамо да ћемо имати право на избор, право да одлучимо и изаберемо, а не да будемо изабрани да не будемо кормилари сопственог живота. Књигу „Слободна деца Самерхила“ треба да прочита свака млада особа, јер је детињство разиграно доба и свака заједница која занемарује ту истину, не одгаја децу онако како ваља.
Нилу се свакако мора одати признање јер у сваком детету види јединствено биће које заслужује пажњу и уважавање као и било која одрасла особа. По њему то представља једини начин да се достигне врхунац развоја у поштену, искрену и оно што је пре свега најважније, срећну одраслу особу.
„Функција детета је да живи свој живот-не живот којим његови анксиозни родитељи сматрају да би требало да се живи, и не живот у смислу који је одредио стручњак за образовање сматрајући шта је најбоље“ – А. С. Нил
Школски психолог, Сашка Стојановић
