Не помаже човеку ТВ да угаси,
не престају болови и уздаси.
Сузама се улице пуне.
Свачије су мисли испуњене мраком,
упаљене свеће на тргу су сваком,
а све због жеље да слаб слабог метком пљуне.
Зашто се на местима као што су школе
деца не друже и не воле
већ пуцњевима комуницирају?
Боже, знам да ово гледаш
и молим те да овако нешто више не даш!
Родитељи плачем опроштајну музику свирају.
Не дај Боже више овакво пролеће
које мајке у сузама провешће
чекајући њихов повратак кући!
Не дај Боже стравичне крике,
крваве школске ходнике
и дечији поглед умирући!
Свако од њих мира нека има!
Прерано исељена децо мила,
са вашим чуваром право на анђеоска крила
и заувек мирно спавајте на њима!
Лука Марјановић IV/5
