Прича „Црвени кишобран“

0

Обилазила је продавнице трагајући за црвеним кишобраном. Знала је какав кишобран жели, није питала за цену. Од када је добила на поклон први кишобран, са посебним задовољством купује нове, посебно оне црвене. И овог пута наилазила је на црвене, али са шарама, веће, мање, на склапање, али ни један није био црвени. Већ се уморила. Но, ипак ће га пронаћи. Можда неког другог дана, можда и данас. Није јој неопходан, али ужива у новим стварима. А зашто баш црвени?

***

Тих дана кише је било на претек. У својој младости и безбрижности није јој сметала да хода улицама; и када је журила у школу или током дана и вечери, изналазећи разне обавезе, не би ли срела њега. Пролазника по киши нема много, али ко зна, можда се појави. Некако јој је било дуго време до следећег састанка. Ово је прилика да носи нови, црвени кишобран са дугом дршком.

Зато је и прижељкивала кишу. Нехајно се кретала од излога до излога и гле, у снопу светла једне продавнице појави се његова силуета. Био је сам. Погледи се сретоше у искри ока и истој мисли, у чврстом загрљају наставише испод црвеног кишобрана даље, у даху и чари изнанадног сусрета, приснијег и дражег од заказаног.

Благи сумрак је обавијао град. Свуда је било мокро и бљештаво сјајно. Влагу и непрестану хладноћу нису осећали.

Улице су опустеле, чуо се само понеки корак. Ни она ни он нису гледали на сат. Нека лепота овог тренутка потраје заувек. Размене тек по неку реч, досетку, смешак и ходају даље.

Осећа да јој је рука помодрела од хладноће, али не жели да се склоне и склопе кишобран. Шетала би бесконачно, док је умор не би савладао.

Познавала је добро све улице свог града. Али их је сваки пут доживљавала другачије; исти цвет, исту башту, исту кућу, ограду. Довољно је било да прође неко необичан, познат или непознат, па да је наведе на нова размишљања. Тиме је развијала свој немирни дух и жељу, да колотечину живота  претвори у различитост и лепоту.

Нису ни приметили да су скоро пред њеном кућом. Застали су, посматрајући како се у великом млазу киша спушта кроз пробушени олук старе зграде уз необичан, једноличан и успављујући тон. Подигоше погледе према крову зграде, настрешници и олуку. Киша је падала ношена благим ветром.

Осетила је капи кише на лицу и уснама и додир влажних праменова косе. Капи кише са лица помешаше се са додиром њихових тела и усана у бескрајном пољупцу. Његове пуне усне спустише се на њене вреле, прекривене мешавином кише и кармина. Нешто чудесно провијуга јој кроз тело. Приви се уз њега, подсећајући на повијену орхидеју. Помилова га по полуотвореним очима и спусти руку на његов врат. Другом руком је и даље чврсто држала кишобран.

Свуда је владала тишина. Његова рука је била преко њене, хладне, којом је држала кишобран. Желео је да је загреје. Другом руком је  поправљао праменове њене мокре косе и трагове шминке, а затим је снажно том истом руком обави око струка.

Нису знали, нити су хтели да знају, колико су времена провели на овом месту, док се није зачуо њен тихи јаук; последица укочених прстију на руци којом је држала кишобран, а затим и смех за растанак.

***

           Удар клатна на сату у кући, означио је крај једног дана у моменту када је ушла, уносећи свежину целим својим телом и мирис мокре косе, која се пресијавала на поноћној светлости, увученој у собу кроз померену танку завесу на великом прозору. Хитро се кретала кроз собу понесена слатким дрхтајем пољупца на киши, заувек скривеног и сачуваног црвеним кишобраном.

аутор: Мирјана Антић

Биографија:

Мирјана Антић, правник, од рођења са мањим прекидима, живи у Јагодини. Рођена је у грађанској породици 21.06.1947. године у Крагујевцу. Има ћерку и сина.

Пише кратке приче, песме и афоризме.Објављује их у листовима („Политика“ , „Вечерње новости“ , „Базар“, „Књижевне новине“).Године 2004. , објавила је прву књигу кратких прича „Чежња“, издавач „Гамбит“Јагодина, лектор и рецензент Борислав Радосављевић из Јагодине.

Објавила је затим другу књигу кратких прича „Пут у Хелсинки“ издавачи „Чигоја штампа“ Београд и ауторско издање, рецензент/лектор Петар В. Арбутина,издање 2005.године, 2006. изашла је из шампе трећа књига – песме за децу „Срећна породица“, издавач „Српска књига“ Рума, рецензент Љубивоје Ршумовић,а 2007.године изашла је из штампе књига прича „Лондонске магле“,рецензент/лектор Петар В. Арбутина,издавачи „Чигоја“ штампа и аутор.Запажени текстови о књигама објављени су у дневним листовима „Политика“ и „Вечерње новости“ и на РТС-у. Добитник је награда.

Члан је Удружења књижевника Србије, Матице српске у Новом Саду и

Књижевног клуба „Ђура Јакшић“ у Јагодини.

Године 2008. добила је „Златну значку“ Културно просветне заједнице Србије.

Године 2020., прича чији је аутор, уврштена је у књигу „Безвремено време“, издавач Црвени крст Србије на српском и енглеском језику.

НЕМА КОМЕНТАРА

ПОСТАВИ ОДГОВОР