Прича „Моја улица“

0

Поводом великог јубилеја 150 година јагодинске гимназије „Светозар Марковић“, госпођа Мирјана Антић, бивша ученица наше школе у којој је и матурирала 1966. године, нам је послала кратку ауторску причу са жељом да је објавимо на нашем сајту, што смо ми са великим задовољством и учинили. Преносимао вам причу у целости.

МОЈА УЛИЦА

Током живота људи се зближавају са другим људима, постају са њима више или мање присни, но везаност људи је понекад за место у коме су рођени, улицу, кафану…

Са малим прекидима живела сам у Светозареву, граду коме је сада име Јагодина, углавном у истом делу града. Ако би извесно време била одсутна, са нестрпљењем сам очекивала дан повратка, са великом жељом да што пре прођем “мојом“ дугачком улицом, од које се одваја споредна према кући у којој сам живела, а у чијој близини је и моја родбина.

Дакле, она је део мојих сазнања из детињства. Данима сам, као дете, наслоњена на дрвену ограду посматрала возила, која су дугом улицом пролазила према Крагујевцу, јер је то тада била главна саобраћајница. Били су то страни аутомобили, јер се код нас тада није возило аутомобилима.

Посматрала сам их широко отворених очију, како бих спазила ознаку земље из које су, а и за трен добро видела и аутомобил, а и путнике. Било је то тешко, јер су возила брзо пролазила. У њима су били дотерани, лепо обучени људи, млади, са децом, али и стари, на пропутовању кроз наше пределе.

Маштала сам да ћу и ја некад тако путовати, али ми је то деловало далеко и нестварно.

Мојом улицом, поплочаном коцком, кретале се се лењо и запреге натоварене робом када је пијачан дан. Сељаци из околних села стизали би зором за пијацу, а у повратку, после завршеног посла, застајали би поред старе оронуле кафане, да се окрепе и напоје стоку. Топот коња разлегао се овим крајем.

Волела сам да будем у тој улици, која се праволинијски простирала од Каменог моста до изласка из Светозарева. Био је то мој свет. Кретали су се ту стално мени познати људи, породице. Сусрети су били свакодневни, и знали смо све једни о другима. Њоме сам журно ходала до школе. Са родитељима сам пролазила када смо ишли у шетњу. Доживљавала сам је као део мога дворишта. Знала сам сваку кућу. Тада нових није ни било, а старе су биле очуване. Неке од њих су овековечене на сликарским платнима и нашле су своје место, свуда где су се кретали њихови власници, сећајући их на родни крај.

Чини ми се да се временом променило све сем њеног правца. Дограђене су неке куће, а трошне су нестале, тако да је и то изменило њен изглед.

Нема више ни старог сликара који је радо сликао “Левачку чаршију“. Постављао је свој штафелај и боје и радио. Око њега би се окупљала деца а и одрасли, посматрали и коментарисали, како настаје слика. Одласком сликара, као да је отишла и ова чаршија.

Са годинама, када сам њоме пролазила, враћајући се са корзоа, чинила ми се сувише дуга и зазирала сам од мрака и сенки великих крошњи дрвећа.

Но, када сам се у неким годинама младости заљубљено и срећно враћала била ми је драга, баш зато што је дуга, јер ћу више времена провести са драгом особом.

Сенка зебње била је надамном, да ли ће ме неко видети у тим пријатним тренуцима, а за ученицу, то баш не би било похвално и могло би се одразити на њен успех.

Нарочито су ме плашили клобуци дима, који су се видели из отмене куће преко пута које сам морала да прођем. Стари господин, који је ту живео, није био поред отвореног прозора, већ је издаље, да га пролазници не виде, из мрака посматрао и пушио. Његова препознатљива лула назирала се иза дима.

Та времена су замном. Добро их се сећам. Сада не пролазим тако често, али кад год могу, прођем. Старих суграђана је све мање. Њихова деца су по свету. Лако могу избројати оне који ту живе, као и њихову децу.

На улици су сада други људи. Једног сивог зимског дана зачух непознати глас: “ Госпођо, срећни Вам празници!“ Захвалих и изненађено погледа у старијег човека. Приметио је моје изненађење, али настави: “ Ваш муж ми је лечио прст. Хвала Анрдреасу, на мом грчком језику његово име се тако каже. Поздравите га!“ рече и журно продужи. У мојој улици био ми је драг и овај сусрет са непознатим.

Да, улица је нова, изменила је свој дух.

Увек се зове “моја улица“ и волим је као некад, иако су и успомене догађања из давних времена почеле да бледе.

Додуше, њени тротоари су сада заузети паркираним возилима, тешко се провлачим између њих, па скакућем и по коловозу и помно гледам шта је остало од давнина … Ни дрвеће није више исто.

Кад год сам ту, обузме ме пријатно узбуђење. Не знам како бих живела у другом граду без ње. Чини ми се као да брже ходам, као да добијам снагу. Не смета ми ни расквашени снег, ни прејако летње сунце. Осећам се као у најуређенијој светској авенији, а нарочито када добије чудесан сјај после вечерње пролећне кише, као умивена.

Тада ми је најдража.

аутор: Мирјана Антић

Биографија:

Мирјана Антић, правник, од рођења са мањим прекидима, живи у Јагодини. Рођена је у грађанској породици 21.06.1947. године у Крагујевцу. Има ћерку и сина.

Пише кратке приче, песме и афоризме.Објављује их у листовима („Политика“ , „Вечерње новости“ , „Базар“, „Књижевне новине“).Године 2004. , објавила је прву књигу кратких прича „Чежња“, издавач „Гамбит“ Јагодина, лектор и рецензент Борислав Радосављевић из Јагодине.

Објавила је затим другу књигу кратких прича „Пут у Хелсинки“ издавачи „Чигоја штампа“ Београд и ауторско издање, рецензент/лектор Петар В. Арбутина, издање 2005.године, 2006. изашла је из шампе трећа књига – песме за децу „Срећна породица“, издавач „Српска књига“ Рума, рецензент Љубивоје Ршумовић, а 2007.године изашла је из штампе књига прича „Лондонске магле“,рецензент/лектор Петар В. Арбутина, издавачи „Чигоја“ штампа и аутор. Запажени текстови о књигама објављени су у дневним листовима „Политика“ и „Вечерње новости“ и на РТС. Добитник је награда.

Члан је Удружења књижевника Србије, Матице српске у Новом Саду и
Књижевног клуба „Ђура Јакшић“ у Јагодини.

Године 2008. добила је „Златну значку“ Културно просветне заједнице Србије.

НЕМА КОМЕНТАРА

ПОСТАВИ ОДГОВОР