Екскурзија – посета Италији

0

Док је екскурзија за ученике  ДПП (добар повод за провод),  за професоре је то прилика да добију нервни слом, хроничну несаницу и нешто пара.
Мноштво света  сјатило се 20. септембра испред хотела, што оних који крећу на путовање, што оних који испраћају.
19:00  – Сви стоје испред аутобуса и псују возача јер неће да отвори врата, док возач псује све размажене клинце који су понели кофере од 20кг.  Следећих пола сата сви су заузети рвањем  око седишта и смештањем својих енормно великих кофера, а потом следи серија махања кроз прозор и слања пољубаца родитељима и осталој брижној родбини.

20:00 –  Возач коначно креће, пуштајући успут неку грозну музику, јер се наравно нико није сетио да понесе ЦД, пошто смо сви пар технолошких корака испред и имамо само флеш.
П.С. Очекујеш да ће сви професори да урлају због превелике буке, а оно чак долазе и да затраже коју песму да отпевамо. Пријатно изненађење!


IV-ekskТрст
– Први сусрет јагодинских матураната са Италијом, високом италијанском модом и њиховим стилом живота. Бесциљно смо лутали улицама Трста, пролазећи поред знаменитости на које нас нико није упутио, уживајући у слободном времену и протежући своје ноге на тлу Италије после вишечасовне укочености у аутобусу. Поглед нам је лутао ка оближњим посластичарницама у којима се служи најбољи сладолед. Један од најлепших делова града је огроман трг Piazza Unita, чија се величина и лепота истиче присуством бакарне фонтане „Четири стране света“ која представља једини украс тога трга. Прелазећи преко оближњег мостића који се надвија над канал Grande, наилази се на усамљеног „шетача“, вечног путника – луталицу, ирског писца Jamesa Joyce-a. Оно што такође вреди поменути јесте и посета српској православној цркви Светог Спиридона. Свештеника, који је тамо одржао монолог за похвалу, могли су да чују само пажљиви слушаоци из првог реда, а ми остали смо пажњу усмерили ка унутрашњости храма и фасцинантном иконостасу урађеном у мозаику.

Верона – град вечне романтике,  драгуљ средњовековне архитектуре и уметности. Задржао је дух тога времена, што доказују бројни маскирани гладијатори испред Арене, театра са богатом историјом. Неуморним матурантима и њиховој огромној жељи да чују водича супротставило се сунце које их је приморалода пронађу своје место у хладу. Прича коју су нам презентовали професори и водичи је заинтересовала све нас, како оне срећне у љубави тако и оне који стрпљиво чекају да им права љубав закуца на врата. Наравно реч је о најпознатијим љубавницима, Ромеу и Јулији. Постоји доста расправа о томе да ли су ови Шекспирови јунаци заиста постојали, али како то не спречава многобројне туристе да посете Јулијину кућу, тако није спречило ни нас, романтичне гимназијалце. Наиме, живи легенда да девојке треба да додирну Јулијину десну руку, а младићи њену десну бронзану дојку и помисле љубавну жељу. Да ова прича не оставља неверицу код туриста, сведочи углачаност оба дела Јулијиног тела. Пожељно је залепити и папирић са именом љубави или љубавном поруком на зид у дворишту Јулијине куће. Уколико сте се унапред досетили да спремите папириће (и жваке) бићете поштеђени отимања око маркера. Деловали смо као наши јадни професори у школи који су у сталној потрази за средствима за рад.

Лидо ди Јесоло – Смештај у хотел у поподневним сатима. Док су неки још увек теглили своје огромне и претешке кофере, размишљајући успут зашто их прошлогодишње искуство није ничему научило и зар нису већ обећали себи да ће ове године понети знатно мање ствари, други су већ били у купаћим костимима, са пешкирима у рукама,  на путу ка километарској плажи која је, упркос не тако завидној температури, обећавала одличну забаву. Вече су гимназијалци такође провели на плажи, само сада без пешкира већ са по којим пићем, једним, евентуално два, чисто да им се прочисте грла за певање до раних јутарњих часова. Наравно, било је и оних који су скоро празан и тих хотел видели као праву прилику да се одморе од напорног пута и припреме се за још тежи дан.

Санремо – У хотелу настаје расправа око тога ко ће бити са ким у соби иако је то већ било одлучено пре најмање три месеца. Хотел има небројено много спратова и степеника који се морају савладати да би се стигло до собе, јер је један лифт пребукиран, наравно.  Други, међутим, није за оне са слабим срцем с обзиром да их ту дочекују огреботине по зиду и „свастика“ на плафону нарочито после истините приче да је хотел био место одмора Енглеза за време Другог светског рата (док је међу ученицима кружила прича да је у то време хотел био болница). У опису нашег хотела, међу знаменитостима истицао се једино 200 метара удаљен казино који су многи искористили како би окушали срећу у коцкању и стекли искуство пре чувеног казина у Монаку. Санремо је између осталог познат по узгајању и изложбама цвећа, па се  дуж целе ревијере може видети раскошно цвеће и тропске биљке.

Негде на путу кроз Француску…После краће расправе од једно три сата (да, то је иначе краћа расправа када се у аутобусу проводи 14 сати тога дана) око тога да ли је Барселона у североисточној или југоисточној Шпанији, напокон смо били спокојни што знамо где идемо.

Ница – С правом важи за најлепши град Азурне обале. Предивно, чисто, тиркизно море са пријатном температуром за купање и крајем септембра заклањала је плажа препуна људи.  Ако, пак, нисте за купање, већ за разгледање, могућност за то вам пружа чувено Енглеско шеталиште које се протеже на 5км дуж плаже. Обилазећи главне знаменитости међу којима је и „Трг Масена“ водич нас је намучио питањем како трамваји иду када не постоји жица, и сад кад смо већ код тога, мислим да смо остали ускраћени за одговор.

Брдо које нико не зна како се зове- Сваки пређен степеник вредео је напора и бола у нашим мишићима. После ко зна колико километара пређених за тако кратко време, тај подвиг нам је пре дошао као одмор за душу него за ноге. Али, вредело је. Направили смо пар одличних и незаборавних фотки, трудили се док смо „врло лагано“ освајали степеник по степеник и трудили се да упијемо сваки део Нице која се пружала право испред нас свом својом величином и лепотом.

IV-god-eksk

Кан – Општи утисак о Кану „Дођох, протегох ноге, наставих даље“ . Шалу на страну, сви смо очекивали нешто више од града који сваке године на Канском фестивалу посети небројено много познатих и славних из света филма. Од Српске улице смо видели само натпис „Rue de Serbes“. Док су неки били прави фанови и усхићено спуштали своје руке на отиске највећих глумаца ( или, пак, можда само мерили величину шаке са њиховим),  други су отишли корак даље и пожелели да се осећају баш као праве филмске звезде, па су искористили прилику да кроче на црвени тепих и испозирају будном оку папараца (најбољем другу/ другарици у улози фотографа), трећи су уживали у прелепом погледу на море и на луксузне јахте усидрене у луци и већ замишљали да су у њиховом власништву или бар власништву њихове богате тетке, згодног вереника…

Љорет де Мар –најпознатији туристички центар на Коста Брави.
Припреме за Холивуд, овај,  дискотеку, трају сатима. Девојке су утрошиле сате на одабир најбоље могуће одевне комбинације, затим још толико на шминкање, а затим за пар секунди порасле пар (десетина) центиметара, док момци нису придавали толико пажње изгледу. По повратку из дискотеке сви се увлаче у пиџаме и почиње јурњава по собама, ходницима, скакање са тераса и мување. Ко успе, избориће се за највише два сата сна. Следећи дан изгледа скоро исто, само што ученици изгледају зомбирано, укочено од (не)спавања у бусу и у немогућности су да отворе очи и схвате где се налазе. Аfter party – караоке вече на тераси са Београђанима, ко ће боље (гласније) и као епилог те вечери, пар пријава од гостију истог хотела. Одлазак на шпанско вече- доживљај и по! Синоним за Шпанију свакако јесте Фламенко и никако га не би требало пропустити. Нажалост, нисмо били у пуном саставу тада, јер цена од 25 евра, за неке није била баш прихватљива што је потпуно разумљиво и оправдано, али за оне које су ипак то прежалили и одлучили да овде искусе све чари Шпаније, ово је био незабораван доживљај. Ритмичан плес играча, пуцкетање прстима, степовање, тапшање длановима, и уз све то гитара и неограничена сангрија, учинили су да ово вече остане у сећању као један од најбољих провода. О томе између осталог сведоче и фотографије, међу којима су, из оправданих разлога, најлепше и бистре само оне прве.

Фигерас – У Фигерас, градић у близини француско-шпанске границе, стигли смо у јутарњим часовима. Овде смо посетили музеј славног сликара Салвадора Далија, једног од најзначајнијих уметника 20.века, великог мајстора надреализма. Неки су га сматрали поремећеним егоцентриком, док су га други гледали као генија. У сваком случају, оно што је засигурно, то је да његове слике никога од нас нису оставиле равнодушним и још дуго смо после међусобно размењивали импресије. Далијев музеј нам је пружио незаборавно искуство. Сам Салвадор је рекао: „Желим да мој музеј буде као лавиринт, диван надреалистички објекат. Људи који га буду посећивали одлазиће са осећањем да су имали театрални сан.“ Па, у томе је и успео! Обратите пажњу на флајере са мапом музеја, које сте узели на самом улазу, јер уколико их, као већина нас „паметњаковића“, елегантно заврљачите у најближу канту, вероватноћа да ћете кроз неке ходнике проћи више десетина пута, а неке делове неће ни видети, већа је од 150%.

Барселона –град на обали Средоземног мора, главни центар покрајине Каталонија, свакако је наша прва асоцијација на најрепрезентативнија дела уметника Антонија Гаудија који је овде живео и радио. Најпознатије Гаудијево ремек дело, а уједно и симбол града, јесте  црква Саграда Фамилија, која је и након његове смрти остала недовршена и која је још увек у изградњи. Завршетак радова се очекује за неких десетак година, мада је све то још увек под знаком питања, а ми можемо само да слутимо какве ли ће утиске на посетиоце тек тада оставити. Нисмо били у  могућности да посетимо унутрашњост ове римске базилике, али је свакако њен екстеријер остављао невероватан утисак на све нас, да смо чак и интересантну причу нашег водича понекад стављали у други план, јер је нас је поглед све време вукао изнад његове главе, у висину, тражећи крај овој велелепној грађевини. Парк Гуељ, градски парк Барселоне на брду Ел Кармел,  још једно изузетно дело овог каталонског архитекте,  дало нам је свима одмор и за душу и за тело. Експлозија  боја на керамичким мозаицима, и комбинација зеленила природе и камена, свакојаких шаренила, све нас је оставила без даха, што потпуно оправдава место овог јединственог парка  на листи Унескове светске баштине. Љубитељи фудбала нестрпљиво су ишчекивали величанствену посету стадиону Камп Ноу, једном од највећих стадиона у Европи где су, поред утакмица Лиге шампиона, игране и утакмице Светског првенства 1982. као и утакмице фудбалског турнира у оквиру Олимпијаде 1992. Они који су,  уместо одмора и лагане шетње по улицама Барселоне, ипак одлучили да посете стадион, сигурна сам да ће ово памтити као једну од најлепших успомена са екскурзије и да ће пожелети да ово понове још који пут. Више од половине свих фотографија са екскурзије, у свачијем апарату и телефону, биле су, потписујемо, из највећег акваријума у Европи. За неког су тунели који воде кроз акваријум, а око којих плива око 4000 врста риба, укључујући и ајкуле, били чак помало и језиви, али то не оспорава чињеницу да је ово био један од незаборавних доживљаја. Таман кад помислите да сте све видели, на излазу вас чекају, ни мање ни више него, пингвини!

Монте Карло – главни град Монака, последње кнежевине у Европи, познат по гламуру, спорту и коцки. Са сигурношћу можемо рећи да нам је водич показао све туристичке атракције као и да су свима нама од тога у најсвежијем сећању остале слике велелепних јахти и светала казина. Посебан доживљај био је јурцање по мокрим улицама Монте Карла и ношење јакни изнад глава  у покушају да колико толико сачувамо фризуре (свеже испеглане, исфениране) од кише која је задавала озбиљне проблеме стрпљивим позерима и неуморним фотографима претећи да поквари ову нашу успутну посету. Као кроз маглу (кад мало боље размислимо, било је и магле), сећам се да је Монте Карло дом чувене стазе на којој се одржава трка Формуле 1. Такође смо чули и историјску причу о краљевској породици Грималди. Монако, стециште богатих и славних, нарочито је постао познат након женидбе принца Ренијеа са холивудском глумицом Грејс Кели која је заслужна за изградњу оваквог имижа. Најпре смо обишли стари град Монако Вил, најлепши и најстарији део кнежевине, са положајем на врху стене тако да је са три стране окружен морем. Ту се налази принчева палата – резиденција Грималдијевих, као и средњевековна тврђава опасана импозантним бедемима.  Монте Карлом доминира истоимени казино, испред кога су паркирани луксузни аутобомили. Казино није само коцкарница већ и зграда опере и балета, која је учинила да неколицина наших другара изгуби представу о времену и проведе још који сат дуже, далеко од своје групе. Други су лутали улицама у нади да ће налетети на нашег фамозног спортисту Новака.

Милано – једно од најпознатијих средишта светске моде, фудбала, место где живе и шопингују многе славне личности није одушевило и изазвало онај осећај када останете без даха. Сјајна архитектура центра града, прелепа катедрала Дуомо… заиста поседују тај посебан италијански шарм и представљају право чудо архитектуре. О осталим знаменитостима као што су стадион Ђузепе Меацо, одосно Пепињо и Миланска скала, ми који смо иземеђу сна и јаве нерадо одабрали ово друго, чули смо само пар најинтересантнијих информација. Чим смо крочили на тло овог града, искористили смо кратак предах и направили фотографију која је на неки начин заокружила целу нашу екскурзију. Са разних страна су нас салетали навалентни тамнопути улични продавци „високе и брендиране италијанске моде“. Миланска катедрала нас је натерала да попут јапанских туриста извадимо фотоапарате  и задивљено посматрамо импозантну грађевину док на наше руке слећу голубови. И како нам српски буџет није дозвољавао разметање и замисао о куповини, након закључка да нам гледање неће шкодити, одлучили смо се за улазак у светски познате радње као што су Луј Витон, Прада, Гучи, Шанел… Ако сте чули за израз „from prada to nada”, разумећете како за нас наде није било, после летимично баченог погледа на цене схватили смо да нам ту није место и отишли смо до средишта тржног центра верујући у легенду да ћемо се опет вратити у Милано ако се окренемо пун круг на одређеном месту на једној нози. Након што нам се завртело у глави, што од овога, што од прелепих и презгодних девојка на високим потпетицама, и због осмеха који нам са оближњих излога упућује Наоми Кембел, помало депримирани кренули смо пут оближњих ресторана и пекара у потрази за најделотворијом утехом- храном. А тамо никог познатог… Ни Монике Белучи, ни Фабриција Короне, па чак ни бивше девојке Џорџа Клунија Елизабете Каналис… И на крају, при повратку у аутобус, били смо прилично задовољни што смо преживели тај 8. дан екскурзије и што нас упркос умору и даље служе ноге и добро расположење.

 Венеција – позната је под именом „бајка на води“, „невеста мора“ због својих многобројних канала, мостова, гондола, који су јој омогућили богату историју. До Венеције смо стигли бродом и као да смо се пловећи, враћали вековима уназад. У стварности Венеција и данас изгледа као и у време свог процвата. Жене у балским хаљинама машу лепезама и крију своје лице чувеним маскама стојећи на обали испред свих оних предивних здања Венецијанске архитектуре. Обилазећи трг Светог Марка, Базилику Светог Марка и Дуждеву палату, они који су разочарано напустили Милано мислећи да су пропустили јединствену прилику за блиски сусрет са голубовима, могли су то управо овде да надокнаде. Канал Гранде испресецан је многобројним мостовима међу којима посебну причу имају мост Риалто и мост Уздаха. Током слободног времена успели смо да шетајући сами спознамо све чари Венеције и да је сагледамо из свих углова. Велики проблем Венеције је исељавање становништва услед чега многобројне зграде у срцу Венеције остају празне. И како град живи једино од туризма, све је подређено туристима, тако да су нам сви излазили у сусрет и били невероватно пријатни и љубазни.
Незабораван провод чак и за оне који заспе у бусу и најчешће се пробуде с пастом на лицу, исцртаним брковима или пак водом у устима…

Екскурзију је још обележило и: снимање лудих клипова, надметање у што гласнијем певању на плажи,  „украшавање“ собе тоалет папиром, прича о „пијаној Италијанки“ и њеном демолирању хотелског тоалета…

Аутори: Катарина Милосављевић и Ивана Ивановић

НЕМА КОМЕНТАРА

ПОСТАВИ ОДГОВОР