Страна по страна

0

И онда кад помислим да у мени нема довољно речи, неко за мене проговори. Тада занемим пред мени присутним ствараоцем, пред неким ко је много пре мене постојао, а своје мисли обликовао у стварност толико слично мојом. У тим ми тренуцима писац постаје толико близак, па дуго затим осетим постојање таквог бића.
Мислим да, поред поезије која је страховито уздигнута и горда као оличење мудрих који кратко говори и која сваком речју ствара и уздрма већ постојеће храмове достојанствене тишине где писци, пронашавши праву реч прилагођену још боље пронађеној нађу нас, роман може најприближније представити снагу људске душе. Са првим сам књигама видела лепоту и достојанственост бола великих, тврђаву у којој сам заробљена, а гледам само спољашње зидове, док се јасно показало да зидова нема, да тврђава не постоји и да је све само мисао која се прожима кроз све што окружује човека и што човек јесте и што је човечанство показало као тајну која још није откривена. Потврдимо своју и искусимо туђу судбину кроз оно што читамо и у ретким тренуцима наш корен престане да вене.
Једна од омиљених књига гимназијалаца је роман Иве Андрића „На Дрини ћуприја“, па ћу покушати да искажем доживљај и схватање те лектире које ученик стекне.
Иво Андрић, добитник Нобелове награде за књижевност 1961. године, је поштован писац са југословенских простора који је иза себе оставио широк опус. ДОк је у свету књижевности представљао људе био је, на основу његових записаних мисли, оно што човека треба представљати. Његове су празнине између речи испуњене поштовањем према свему што се у људском бићу може назвати човеком. Величанственост којом не ограничава природу нам дозвољава да од ситница и делова себе направимо величину и онда кад постанемо људски облик јесени. Баш као мостови о којима пише – његова су дела вечна, неразорна и неоспорно корисна. У роману приповедна свест кроз четворовековне историјске догађаје и судбине тим догађајима ограничене (па биле то судбине „малих“ или историјски познатих људи) казују о трајању моста и о животу људи из касабе који су, у односу на грађевину, пролазни.
Говори о међусобној повезаности и односу у времену, о капији и мосту, који сведоче о трагичним судбинама и великим моћницима. Сведоци несрећних мајки које у очају и грозници узвикују имена својих синова који ће после јањичарске обуке заборавити и мајку и то име много пута изговорено па одузето. И цели ће тај догађај памтити само као „црну пругу“ у грудима. Он сведочи о великим губицима великих коцкара чије су мисли понете злом, о женама чије су душе препуне боли и које због породице и породичне среће жртвују разум, о мудрима „своје главе и одвојеног мишљења, увек и у свему“; о онима који дом и домаћинство издижу изнад свега; о женама велике, али проклете лепоте и тужних љубави; па и о рату, и непријатељу, и о онима који у непролазној тами тих дана слуте и јасно гледају своју патњу.
„Чекајући Годоа“ је драма апсурда Семјуела Бекета, великог нобеловца и пријатеља Џејмса Џојса, иако се обрађује у IV разреду, је заинтересовала велики број ученика и нашла се на трећом месту листе омиљених лектира.
По Зенону, апсурд је времена његова сачињеност од безброј безвремених тренутака те је све нејасно и несигурно, нема поузданог, а човек покушава да уопшти немогуће. Увек се враћа истом и завршава на истом – на непознатом. Живот двојице антијунака је чекање, чекање због бесмисла и наде која је нестала. То им чекање поништава мисао, али они су у томе истрајни, а човек ретко нађе оно што не тражи. Они дозвољавају природи и годишњним добима да само пролазе, а ни не уоче како лишће пада и како га ветар подиже и спушта у замишљеним круговима. Јер, сићушни остаци су бар обриси величанствености. Вапај и очај двојице јунака да се Бог смилује на тренутке изгледа као смењивање свесног и подсвесног истог човека где један мисли да му је овај други терет, а већ у следећем тренутку закључује да је он сам терет другом, а један без другог не могу. И док они представаљају живот човека који свакодневно обува и изува ципеле којим сваким његов дан почиње и завршава се, Годо је једини спас, он је истина стварности, појам који објашњава, мисао која све остале чини постојећим, оправдана нада и оправдан ризик; оно чему се молимо и што се за нас моли, онај на кога падају све наше горке речи, али нас се и даље не одриче.
Ма људи чекали или путовали, живе са истим мукама и тежњама. И тај вечни сизифоски живот упућује на смрт као на једину наду. „У мени ваља живети и чекати. Живети са надом у чекању. Па и без наде.“ – И. А.

Аутор: Јована Трајковић

НЕМА КОМЕНТАРА

ПОСТАВИ ОДГОВОР