Svi nose starke

0

Na hodnicima škole viđamo ljude različitih stilova, pa, shotdno tome, i životnih stavova. Imamo devojke koje su potajno ljubomorne na poneku novu krpicu svojih drugarica, koje se međusobno možda i nesvesno kopiraju, koje se slepo klanjaju blještavim izlozima tržnih centara. Ponekad to sve toliko počilje da liči da i ono što je bilo lepo brzo postane dosadno. Drugi su dizel momci u trenerkama, er-maksericama i obaveznim lančićem „da sve pare skupiš“, a tu su i hronične fenserice uvaljene u šljokice i cirkone. Pankeri, rokeri i metalike u iscepanim farmericama, kariranim košuljama i crvenokose devojke. Tu je i grupa rastamana, hiphopera u pokušaju i ostalih „klošara“ koji se vuku u svojim džeparicama i DC patičicama. I, svakako, tip opuštenih kojima garderoba i spoljašnji izgled apsolutno ništa ne predstavljaju u životu, tzv. grupa „nedefinisanih“ koji i ne pokušavaju da se dokažu ni sebi ni drugima na vizuelni način. A da, starke svi nose (jer su u trendu ali opet tako retro, svačije a tako svoje). Još bi i ponike falile da se vratimo u Titove pionire i SFRJ for life. Možda ne bi bilo bratstvo a ni jedinstvo, ali bi se makar manje osuđivali. Ponekad pomislim da bi lakše bilo da imamo uniforme.

Pošto su me saborci iz škole i ekipa sa kojom se družim podržali, a u porodici se malo bunili pa prihvatili i moje radikalnije poteze po pitanju imidža, nisam mislila da bilo ko previše obraća pažnju na nečiju frizuru ili pirsing. Međutim, ispada da, kao društvo, nismo mnogo uznapredovali od pedesetih godina prošlog veka, kada ni mog tatu, a kamo li mene, niko nije ni planirao. Ali pokazalo se da je tako jer sam se po prvi put susrela sa predrasudama i koliko daleko one mogu da odu. Naime, šokirao me je jedan odlazak zubaru. Tada se pokazalo, kao i toliko puta ranije, da obrazovanje i širina vidika zaista nisu uzročno-posledična veza. Doživeča sam ucenu sledeće prirode: „Slušaj, ako ti ne izvadiš(skineš) taj metal iz usta(sa jezika), ja neću da ti vadim zub. Ti moraš da sarađuješ, kapiraš? Kao pajkan i lopov.“ Dakle, ja ne samo da ne zaslužujem zdravstvenu negu zbog svojih, jelte, loših izbora, nego verovatno imam i krivični dosije. A ni nastavnička profesija nije pokazala da korača sa vremenom: „A ti bi da odgovaraš? Pa… A šta si napravila to od kose? I šta ti to sija na usni, ta minđuša? Ti nisi žensko, ti se drogiraš.“ Ne samo da se izvod zaknjučak da sam zavisna od opojnih supstanci, već se i moje sekundarne polne karakteristike dovode u pitanje. Zna se da je za ženu kuhinja i ni makac od kućnog praga, tako te spike.

Autor: Anđela Milenković

NEMA KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR