Priča „Moja ulica“

0

Povodom velikog jubileja 150 godina jagodinske gimnazije „Svetozar Marković“, gospođa Mirjana Antić, bivša učenica naše škole u kojoj je i maturirala 1966. godine, nam je poslala kratku autorsku priču sa željom da je objavimo na našem sajtu, što smo mi sa velikim zadovoljstvom i učinili. Prenosimao vam priču u celosti.

MOJA ULICA

Tokom života ljudi se zbližavaju sa drugim ljudima, postaju sa njima više ili manje prisni, no vezanost ljudi je ponekad za mesto u kome su rođeni, ulicu, kafanu…

Sa malim prekidima živela sam u Svetozarevu, gradu kome je sada ime Jagodina, uglavnom u istom delu grada. Ako bi izvesno vreme bila odsutna, sa nestrpljenjem sam očekivala dan povratka, sa velikom željom da što pre prođem “mojom“ dugačkom ulicom, od koje se odvaja sporedna prema kući u kojoj sam živela, a u čijoj blizini je i moja rodbina.

Dakle, ona je deo mojih saznanja iz detinjstva. Danima sam, kao dete, naslonjena na drvenu ogradu posmatrala vozila, koja su dugom ulicom prolazila prema Kragujevcu, jer je to tada bila glavna saobraćajnica. Bili su to strani automobili, jer se kod nas tada nije vozilo automobilima.

Posmatrala sam ih široko otvorenih očiju, kako bih spazila oznaku zemlje iz koje su, a i za tren dobro videla i automobil, a i putnike. Bilo je to teško, jer su vozila brzo prolazila. U njima su bili doterani, lepo obučeni ljudi, mladi, sa decom, ali i stari, na proputovanju kroz naše predele.

Maštala sam da ću i ja nekad tako putovati, ali mi je to delovalo daleko i nestvarno.

Mojom ulicom, popločanom kockom, kretale se se lenjo i zaprege natovarene robom kada je pijačan dan. Seljaci iz okolnih sela stizali bi zorom za pijacu, a u povratku, posle završenog posla, zastajali bi pored stare oronule kafane, da se okrepe i napoje stoku. Topot konja razlegao se ovim krajem.

Volela sam da budem u toj ulici, koja se pravolinijski prostirala od Kamenog mosta do izlaska iz Svetozareva. Bio je to moj svet. Kretali su se tu stalno meni poznati ljudi, porodice. Susreti su bili svakodnevni, i znali smo sve jedni o drugima. Njome sam žurno hodala do škole. Sa roditeljima sam prolazila kada smo išli u šetnju. Doživljavala sam je kao deo moga dvorišta. Znala sam svaku kuću. Tada novih nije ni bilo, a stare su bile očuvane. Neke od njih su ovekovečene na slikarskim platnima i našle su svoje mesto, svuda gde su se kretali njihovi vlasnici, sećajući ih na rodni kraj.

Čini mi se da se vremenom promenilo sve sem njenog pravca. Dograđene su neke kuće, a trošne su nestale, tako da je i to izmenilo njen izgled.

Nema više ni starog slikara koji je rado slikao “Levačku čaršiju“. Postavljao je svoj štafelaj i boje i radio. Oko njega bi se okupljala deca a i odrasli, posmatrali i komentarisali, kako nastaje slika. Odlaskom slikara, kao da je otišla i ova čaršija.

Sa godinama, kada sam njome prolazila, vraćajući se sa korzoa, činila mi se suviše duga i zazirala sam od mraka i senki velikih krošnji drveća.

No, kada sam se u nekim godinama mladosti zaljubljeno i srećno vraćala bila mi je draga, baš zato što je duga, jer ću više vremena provesti sa dragom osobom.

Senka zebnje bila je nadamnom, da li će me neko videti u tim prijatnim trenucima, a za učenicu, to baš ne bi bilo pohvalno i moglo bi se odraziti na njen uspeh.

Naročito su me plašili klobuci dima, koji su se videli iz otmene kuće preko puta koje sam morala da prođem. Stari gospodin, koji je tu živeo, nije bio pored otvorenog prozora, već je izdalje, da ga prolaznici ne vide, iz mraka posmatrao i pušio. Njegova prepoznatljiva lula nazirala se iza dima.

Ta vremena su zamnom. Dobro ih se sećam. Sada ne prolazim tako često, ali kad god mogu, prođem. Starih sugrađana je sve manje. Njihova deca su po svetu. Lako mogu izbrojati one koji tu žive, kao i njihovu decu.

Na ulici su sada drugi ljudi. Jednog sivog zimskog dana začuh nepoznati glas: “ Gospođo, srećni Vam praznici!“ Zahvalih i iznenađeno pogleda u starijeg čoveka. Primetio je moje iznenađenje, ali nastavi: “ Vaš muž mi je lečio prst. Hvala Anrdreasu, na mom grčkom jeziku njegovo ime se tako kaže. Pozdravite ga!“ reče i žurno produži. U mojoj ulici bio mi je drag i ovaj susret sa nepoznatim.

Da, ulica je nova, izmenila je svoj duh.

Uvek se zove “moja ulica“ i volim je kao nekad, iako su i uspomene događanja iz davnih vremena počele da blede.

Doduše, njeni trotoari su sada zauzeti parkiranim vozilima, teško se provlačim između njih, pa skakućem i po kolovozu i pomno gledam šta je ostalo od davnina … Ni drveće nije više isto.

Kad god sam tu, obuzme me prijatno uzbuđenje. Ne znam kako bih živela u drugom gradu bez nje. Čini mi se kao da brže hodam, kao da dobijam snagu. Ne smeta mi ni raskvašeni sneg, ni prejako letnje sunce. Osećam se kao u najuređenijoj svetskoj aveniji, a naročito kada dobije čudesan sjaj posle večernje prolećne kiše, kao umivena.

Tada mi je najdraža.

autor: Mirjana Antić

Biografija:

Mirjana Antić, pravnik, od rođenja sa manjim prekidima, živi u Jagodini. Rođena je u građanskoj porodici 21.06.1947. godine u Kragujevcu. Ima ćerku i sina.

Piše kratke priče, pesme i aforizme.Objavljuje ih u listovima („Politika“ , „Večernje novosti“ , „Bazar“, „Književne novine“).Godine 2004. , objavila je prvu knjigu kratkih priča „Čežnja“, izdavač „Gambit“ Jagodina, lektor i recenzent Borislav Radosavljević iz Jagodine.

Objavila je zatim drugu knjigu kratkih priča „Put u Helsinki“ izdavači „Čigoja štampa“ Beograd i autorsko izdanje, recenzent/lektor Petar V. Arbutina, izdanje 2005.godine, 2006. izašla je iz šampe treća knjiga – pesme za decu „Srećna porodica“, izdavač „Srpska knjiga“ Ruma, recenzent Ljubivoje Ršumović, a 2007.godine izašla je iz štampe knjiga priča „Londonske magle“,recenzent/lektor Petar V. Arbutina, izdavači „Čigoja“ štampa i autor. Zapaženi tekstovi o knjigama objavljeni su u dnevnim listovima „Politika“ i „Večernje novosti“ i na RTS. Dobitnik je nagrada.

Član je Udruženja književnika Srbije, Matice srpske u Novom Sadu i
Književnog kluba „Đura Jakšić“ u Jagodini.

Godine 2008. dobila je „Zlatnu značku“ Kulturno prosvetne zajednice Srbije.

NEMA KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR