Strana po strana

0

I onda kad pomislim da u meni nema dovoljno reči, neko za mene progovori. Tada zanemim pred meni prisutnim stvaraocem, pred nekim ko je mnogo pre mene postojao, a svoje misli oblikovao u stvarnost toliko slično mojom. U tim mi trenucima pisac postaje toliko blizak, pa dugo zatim osetim postojanje takvog bića.
Mislim da, pored poezije koja je strahovito uzdignuta i gorda kao oličenje mudrih koji kratko govori i koja svakom rečju stvara i uzdrma već postojeće hramove dostojanstvene tišine gde pisci, pronašavši pravu reč prilagođenu još bolje pronađenoj nađu nas, roman može najpribližnije predstaviti snagu ljudske duše. Sa prvim sam knjigama videla lepotu i dostojanstvenost bola velikih, tvrđavu u kojoj sam zarobljena, a gledam samo spoljašnje zidove, dok se jasno pokazalo da zidova nema, da tvrđava ne postoji i da je sve samo misao koja se prožima kroz sve što okružuje čoveka i što čovek jeste i što je čovečanstvo pokazalo kao tajnu koja još nije otkrivena. Potvrdimo svoju i iskusimo tuđu sudbinu kroz ono što čitamo i u retkim trenucima naš koren prestane da vene.
Jedna od omiljenih knjiga gimnazijalaca je roman Ive Andrića „Na Drini ćuprija“, pa ću pokušati da iskažem doživljaj i shvatanje te lektire koje učenik stekne.
Ivo Andrić, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1961. godine, je poštovan pisac sa jugoslovenskih prostora koji je iza sebe ostavio širok opus. DOk je u svetu književnosti predstavljao ljude bio je, na osnovu njegovih zapisanih misli, ono što čoveka treba predstavljati. Njegove su praznine između reči ispunjene poštovanjem prema svemu što se u ljudskom biću može nazvati čovekom. Veličanstvenost kojom ne ograničava prirodu nam dozvoljava da od sitnica i delova sebe napravimo veličinu i onda kad postanemo ljudski oblik jeseni. Baš kao mostovi o kojima piše – njegova su dela večna, nerazorna i neosporno korisna. U romanu pripovedna svest kroz četvorovekovne istorijske događaje i sudbine tim događajima ograničene (pa bile to sudbine „malih“ ili istorijski poznatih ljudi) kazuju o trajanju mosta i o životu ljudi iz kasabe koji su, u odnosu na građevinu, prolazni.
Govori o međusobnoj povezanosti i odnosu u vremenu, o kapiji i mostu, koji svedoče o tragičnim sudbinama i velikim moćnicima. Svedoci nesrećnih majki koje u očaju i groznici uzvikuju imena svojih sinova koji će posle janjičarske obuke zaboraviti i majku i to ime mnogo puta izgovoreno pa oduzeto. I celi će taj događaj pamtiti samo kao „crnu prugu“ u grudima. On svedoči o velikim gubicima velikih kockara čije su misli ponete zlom, o ženama čije su duše prepune boli i koje zbog porodice i porodične sreće žrtvuju razum, o mudrima „svoje glave i odvojenog mišljenja, uvek i u svemu“; o onima koji dom i domaćinstvo izdižu iznad svega; o ženama velike, ali proklete lepote i tužnih ljubavi; pa i o ratu, i neprijatelju, i o onima koji u neprolaznoj tami tih dana slute i jasno gledaju svoju patnju.
„Čekajući Godoa“ je drama apsurda Semjuela Beketa, velikog nobelovca i prijatelja Džejmsa Džojsa, iako se obrađuje u IV razredu, je zainteresovala veliki broj učenika i našla se na trećom mestu liste omiljenih lektira.
Po Zenonu, apsurd je vremena njegova sačinjenost od bezbroj bezvremenih trenutaka te je sve nejasno i nesigurno, nema pouzdanog, a čovek pokušava da uopšti nemoguće. Uvek se vraća istom i završava na istom – na nepoznatom. Život dvojice antijunaka je čekanje, čekanje zbog besmisla i nade koja je nestala. To im čekanje poništava misao, ali oni su u tome istrajni, a čovek retko nađe ono što ne traži. Oni dozvoljavaju prirodi i godišnjnim dobima da samo prolaze, a ni ne uoče kako lišće pada i kako ga vetar podiže i spušta u zamišljenim krugovima. Jer, sićušni ostaci su bar obrisi veličanstvenosti. Vapaj i očaj dvojice junaka da se Bog smiluje na trenutke izgleda kao smenjivanje svesnog i podsvesnog istog čoveka gde jedan misli da mu je ovaj drugi teret, a već u sledećem trenutku zaključuje da je on sam teret drugom, a jedan bez drugog ne mogu. I dok oni predstavaljaju život čoveka koji svakodnevno obuva i izuva cipele kojim svakim njegov dan počinje i završava se, Godo je jedini spas, on je istina stvarnosti, pojam koji objašnjava, misao koja sve ostale čini postojećim, opravdana nada i opravdan rizik; ono čemu se molimo i što se za nas moli, onaj na koga padaju sve naše gorke reči, ali nas se i dalje ne odriče.
Ma ljudi čekali ili putovali, žive sa istim mukama i težnjama. I taj večni sizifoski život upućuje na smrt kao na jedinu nadu. „U meni valja živeti i čekati. Živeti sa nadom u čekanju. Pa i bez nade.“ – I. A.

Autor: Jovana Trajković

NEMA KOMENTARA

POSTAVI ODGOVOR